Kako izgledaju standardi bezbednosti na radu u zapadnoj Evropi u poređenju sa Srbijom?

Bezbednost na radu u zapadnoj Evropi i Srbiji ima sličan pravni cilj: sprečavanje povreda, profesionalnih bolesti i štete po zdravlje zaposlenih. Razlika se vidi u načinu sprovođenja, obimu kontrole, ulozi poslodavaca, dokumentovanju rizika i svakodnevnoj kulturi rada.

U zemljama zapadne Evrope propisi se oslanjaju na razvijen sistem procene rizika, nadzor inspekcija, obaveznu dokumentaciju, tehničke standarde i jasnu odgovornost poslodavaca. Srbija je novim Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu dodatno približila domaći okvir evropskom modelu, ali razlika ostaje u doslednosti primene, nivou kontrole i navikama unutar firmi.

Evropski okvir za bezbednost i zdravlje na radu

Evropska unija ima zajednički okvir za bezbednost i zdravlje na radu zasnovan na Direktivi 89/391/EEZ, poznatoj kao okvirna direktiva.

Ona postavlja osnovna pravila za prevenciju, procenu rizika, informisanje zaposlenih, obuku, konsultacije i odgovornost poslodavca.

Evropska komisija navodi da taj okvir obuhvata širok krug rizika, od radnog prostora i opreme do hemijskih agenasa, buke, vibracija, karcinogenih materija, gradilišta i lične zaštitne opreme, o čemu postoje detaljni pregledi u okviru politike EU za zdravlje i bezbednost na radu.

Važno je razumeti da EU propisi postavljaju minimum. Države članice imaju pravo da uvedu stroža pravila.

Zbog toga Nemačka, Francuska, Holandija, Belgija, Austrija i druge zemlje imaju sopstvene sisteme kontrole, registre, obavezne dokumente, stručne službe i posebna pravila za rizične delatnosti.

Velika Britanija više nije članica EU, ali se i dalje smatra važnim primerom zapadnoevropskog pristupa.

Njen sistem, kroz Health and Safety Executive, zasniva se na proceni rizika, jasnim uputstvima, odgovornosti poslodavca i strogoj primeni pravila za opremu, radnu sredinu i zaštitu zaposlenih.

Kako zapadna Evropa postavlja standarde?

Zapadnoevropski model počinje od procene rizika. Poslodavac mora da zna šta u radnom procesu ugrožava zaposlenog, koje mere sprečavaju povredu, ko kontroliše sprovođenje mera i kako se promene uvode u radni proces. Dokument nije formalnost, već osnova za opremu, obuku, organizaciju rada i inspekcijsku proveru.

Nemačka

U Nemačkoj Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu obavezuje poslodavce da procene rizike na radnom mestu. Nemačko osiguranje od nezgoda DGUV navodi da rezultati procene služe kao osnova za određivanje mera zaštite, što povezuje pravnu obavezu, osiguranje, prevenciju i tehničke standarde u jedan sistem.

Nemački pristup posebno je razvijen u industriji, logistici, građevinarstvu, hemijskoj proizvodnji i energetici. Poslodavci se oslanjaju na stručnjake za bezbednost, medicinu rada, tehničke preglede opreme i detaljne procedure. Pored državnog nadzora, značajnu ulogu imaju strukovna osiguranja i pravila koja se primenjuju po delatnostima.

Francuska

Francuska koristi DUERP, jedinstveni dokument procene profesionalnih rizika. On je obavezan već od prvog zaposlenog, prema objašnjenju francuskog državnog portala za poslovanje, dostupnom u tekstu o jedinstvenom dokumentu procene rizika. Poslodavac u taj dokument unosi rizike za zdravlje i bezbednost zaposlenih, a zatim definiše preventivne mere.

Francuski sistem stavlja naglasak na trag rizika kroz vreme. Dokument služi i za planiranje mera, praćenje izloženosti zaposlenih i dokazivanje da poslodavac upravlja rizicima. Posebna pažnja posvećuje se psihosocijalnim rizicima, ergonomiji, hemijskim opasnostima, radu na visini i organizaciji smena.

Holandija

U Holandiji svaki poslodavac sa zaposlenima mora da izradi RI&E, odnosno inventar i procenu rizika, uz akcioni plan. Holandski poslovni portal navodi da RI&E opisuje rizike po zdravlje i bezbednost zaposlenih, dok inspekcija rada proverava da li poslodavac ima taj dokument i mere koje iz njega proizlaze, u okviru pravila za Risk Inventory and Evaluation.

Holandski sistem posebno insistira na vezi između dokumenta i sprovođenja mera. Nije dovoljno navesti opasnosti. Poslodavac mora da pokaže šta preduzima, ko je odgovoran, u kom roku se mera sprovodi i kako se prati rezultat.

Velika Britanija

U Velikoj Britaniji lična zaštitna oprema dolazi posle procene rizika i hijerarhije kontrola. HSE navodi da poslodavac mora da obezbedi zaštitnu opremu bez naknade kada procena rizika pokaže da je potrebna, ali i da PPE predstavlja poslednju meru posle tehničkih i organizacionih rešenja, prema uputstvu o PPE propisima.

Ovaj pristup dobro pokazuje razliku između formalnog i razvijenog sistema. Kaciga, zaštitne cipele ili rukavice nisu zamena za bezbedan proces. Prvo se uklanja opasnost, zatim se uvode zaštitne ograde, ventilacija, odvajanje opasnih zona i organizacione mere. Lična zaštitna oprema ostaje obavezna tamo gde rizik i dalje postoji.

Kako je uređen sistem u Srbiji?

Srbija je 2023. dobila novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Zakon uređuje prava, obaveze i odgovornosti poslodavaca i zaposlenih, preventivne mere, procenu rizika, obuku, konsultovanje, nadzor, Registar povreda na radu, licence i kaznene odredbe. Zvanični tekst zakona objavljen je na sajtu Ministarstva za rad, u dokumentu Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu.

Zakon obavezuje poslodavca da obezbedi bezbednost i zdravlje zaposlenih u svim aktivnostima i na svim nivoima organizovanja rada. Poslodavac ostaje odgovoran i kada angažuje licencirano pravno lice, preduzetnika ili drugo stručno lice za poslove bezbednosti i zdravlja na radu.

Obaveze poslodavca obuhvataju procenu rizika, preventivne mere, uređenje radnog mesta, obuku zaposlenih, kontrolu primene mera, periodične preglede opreme, ispitivanje uslova radne okoline, zdravstvene preglede za određena radna mesta i vođenje propisanih evidencija.

Procena rizika kao osnovna razlika u kvalitetu sistema

Na papiru, Srbija i zapadnoevropske zemlje imaju sličnu logiku: prvo se utvrđuje rizik, zatim se uvode mere. Razlika se vidi u tome koliko procena rizika upravlja stvarnim radom. U razvijenijim sistemima procena rizika utiče na raspored mašina, kretanje ljudi, izbor alata, ventilaciju, način obuke, signalizaciju, rad na visini, zaštitu od hemikalija i organizaciju smena.

U Srbiji akt o proceni rizika postoji kao obavezni dokument, ali kod dela poslodavaca ostaje previše odvojen od svakodnevnog rada. Problem nastaje kada dokument postoji radi inspekcije, a zaposleni na terenu nemaju jasna uputstva, odgovarajuću opremu ili kontrolu nad rizičnim postupcima.

Zapadnoevropski standard podrazumeva da se procena menja posle nove mašine, izmene tehnologije, povrede, reorganizacije rada ili pojave nove opasnosti. Srbija se kreće ka tom modelu, ali primena zavisi od veličine firme, delatnosti, stručnosti lica za bezbednost i spremnosti menadžmenta da zaštitu tretira kao deo poslovanja.

Radna i zaštitna oprema kao vidljiva mera bezbednosti

Zaštitna oprema je najvidljiviji deo sistema, ali ne sme da bude jedina mera.

U industriji, građevinarstvu, logistici, poljoprivredi, komunalnim poslovima, energetici, održavanju i proizvodnji, pravilno izabrana radna i zaštitna obuća i odeća direktno utiče na manji rizik od povreda stopala, posekotina, klizanja, opekotina, kontakta sa hemikalijama, hladnoće, toplote i smanjene vidljivosti.

U zapadnoj Evropi izbor opreme se vezuje za procenu rizika i tehničke standarde. Zaštitne cipele, antistatik obuća, odeća visoke vidljivosti, rukavice, šlemovi, naočare, zaštita sluha i respiratorna zaštita biraju se prema konkretnim opasnostima na radnom mestu. Poslodavac mora da obezbedi opremu, proveri da li odgovara nameni, obuči zaposlene za pravilnu upotrebu i zameni opremu kada izgubi zaštitnu funkciju.

U Srbiji su zakonske obaveze slične. Poslodavac mora da obezbedi sredstva za rad i ličnu zaštitnu opremu koja ne ugrožava bezbednost i zdravlje zaposlenih. Razlika je u kontroli kvaliteta, dokumentovanju zaduženja, obuci i periodičnoj proveri da li se oprema zaista koristi na propisan način.

Obuka zaposlenih i uloga rukovodilaca

Zapadnoevropski sistemi ne posmatraju obuku kao potpis na obrascu. Zaposleni mora da razume rizik, postupak, zabranu, opremu i posledice pogrešnog postupanja. Obuka se vezuje za radno mesto, promenu procesa, novu opremu i posebne rizike.

Rukovodioci imaju važnu ulogu. Nadređeni nije samo osoba koja raspoređuje posao, već i osoba koja proverava da li se mere sprovode. U razvijenim sistemima odgovornost menadžera za bezbednost radnog procesa jasno se dokumentuje. Kod ozbiljnih povreda proverava se lanac odlučivanja, obuka, nadzor, stanje opreme i procena rizika.

U Srbiji zakon predviđa obuku zaposlenih, predstavnika zaposlenih i rukovodilaca. Novi okvir uvodi jasnije obaveze stručnih lica za bezbednost i zdravlje na radu. Ipak, u mnogim firmama presudna razlika nastaje tek kada se obuka poveže sa konkretnim radnim postupkom, a ne samo sa opštim pravilima.

Inspekcijski nadzor i kaznena politika

U zapadnoj Evropi inspekcijski nadzor ima preventivnu i kaznenu ulogu. Inspektori proveravaju dokumentaciju, radna mesta, opremu, obuku, izloženost rizicima i reakcije poslodavca posle incidenta. U zemljama poput Nemačke i Holandije, pored državnih organa, dodatni uticaj imaju osiguravajuće institucije, strukovna pravila i sektorske smernice.

U Srbiji nadzor vrši inspekcija rada, uz ulogu Uprave za bezbednost i zdravlje na radu. Sistem je formalno postavljen, ali kapacitet nadzora, broj kontrola, dostupnost stručnjaka i stanje kod manjih poslodavaca utiču na kvalitet primene.

Prema Izveštaju o radu Uprave za bezbednost i zdravlje na radu za 2024. godinu, poslodavci su dostavili ukupno 14.483 izveštaja o povredama na radu. U tom broju evidentirana je 21 smrtna povreda, 1.567 teških povreda na radu, 825 teških povreda pri dolasku ili odlasku sa posla i 12.070 lakih povreda. Izveštaj navodi i da je najviše analiziranih povreda na radnom mestu zabeleženo u prerađivačkoj industriji, 425 povreda, odnosno 26,76 odsto, prema dokumentu Izveštaj o radu za 2024. godinu.

Podaci o povredama

Eurostat je objavio da je u EU tokom 2023. zabeleženo 2,83 miliona nefatalnih povreda na radu i 3.298 smrtnih povreda na radu. Prosečna stopa smrtnih povreda iznosila je 1,63 na 100.000 zaposlenih, prema podacima iz objave Eurostata o povredama na radu u EU za 2023. godinu.

Direktno poređenje EU i Srbije mora biti pažljivo, jer se metodologije, obuhvat prijavljivanja i struktura privrede razlikuju. Eurostatova definicija nefatalnih povreda vezana je za odsustvo sa rada od najmanje četiri puna kalendarska dana, dok srpski izveštaji prate nacionalni obrazac prijavljivanja povreda. Zbog toga brojke više pokazuju opšti nivo rizika i kvalitet evidencije nego jednostavnu rang-listu bezbednosti.

Ipak, trendovi upućuju na isti zaključak: industrija, građevinarstvo, transport, skladištenje, poljoprivreda i održavanje ostaju oblasti sa većim rizikom. U tim delatnostima kvalitet procene rizika, zaštitne opreme, obuke i nadzora ima direktan efekat na broj i težinu povreda.

Zašto zapadna Evropa ima stabilniji sistem primene?

Razlika nije samo u zakonu. Zapadnoevropske zemlje imaju dužu tradiciju dokumentovanja rizika, razvijene službe medicine rada, strože procedure kod osiguranja, bolju dostupnost stručnjaka, jači nadzor i veći pritisak tržišta. Kompanije koje krše pravila suočavaju se sa kaznama, troškovima odšteta, gubitkom ugovora i reputacionim posledicama.

U javnim nabavkama i poslovima sa velikim sistemima, standardi bezbednosti postaju uslov za ulazak u posao. Dobavljači moraju da pokažu procedure, obuke, sertifikate, evidencije o incidentima, planove prevencije i dokaz o ispravnosti opreme. Zato bezbednost nije samo zakonska obaveza, već i komercijalni uslov.

U Srbiji se isti pravac polako učvršćuje. Veće kompanije, izvoznici, firme koje posluju sa stranim partnerima i poslodavci u rizičnim delatnostima već primenjuju viši nivo zaštite. Manji poslodavci i dalje zaostaju kada bezbednost posmatraju kao trošak, a ne kao deo organizacije rada.

Građevinarstvo kao najosetljivija oblast

Građevinarstvo najbolje pokazuje razliku između propisa i sprovođenja. Rad na visini, dizalice, skele, iskopi, električne instalacije, pokretna mehanizacija i veliki broj podizvođača stvaraju složen rizik. U zapadnoj Evropi gradilište se planira kroz bezbednosnu koordinaciju, jasne zone kretanja, kontrolu pristupa, evidenciju obuka i stalnu proveru zaštitnih mera.

U Srbiji su pravila za gradilišta detaljnija nego ranije, a novi propisi dodatno uređuju privremena i pokretna gradilišta. Ipak, primena zavisi od investitora, glavnog izvođača, podizvođača i nadzora. Najslabija tačka nastaje kada se rokovi, cena i improvizacija stave ispred zaštite radnika.

Psihosocijalni rizici i novi oblici rada

Zapadna Evropa sve više uključuje stres, sagorevanje, nasilje, uznemiravanje, rad od kuće, digitalni nadzor, smenski rad i preopterećenje u oblast bezbednosti i zdravlja na radu. Francuska, Holandija, Nemačka i Velika Britanija već godinama razvijaju smernice i obaveze koje se ne odnose samo na fizičke povrede.

Srbija zakonski prepoznaje širi koncept bezbednosti i zdravlja, ali se psihosocijalni rizici slabije obrađuju u svakodnevnom poslovanju. Kod mnogih poslodavaca fokus ostaje na povredama, opremi i osnovnoj dokumentaciji. Sledeći važan korak biće bolja procena mentalnog opterećenja, organizacije rada i komunikacije na radnom mestu.

Šta Srbija već ima usklađeno sa evropskim modelom

Srbija ima zakonodavni okvir koji u velikoj meri prati evropsku logiku. Poslodavac mora da obezbedi bezbedan rad, sprovede procenu rizika, organizuje obuku, angažuje stručno lice, obezbedi zaštitnu opremu, vodi evidencije i prijavljuje povrede. Zakon uvodi jasnije uloge savetnika i saradnika za bezbednost i zdravlje na radu, kao i stroža pravila za licenciranje.

Usklađenost se vidi i u tome što se domaći sistem sve više oslanja na preventivni pristup. Umesto reagovanja posle povrede, cilj je planiranje bezbednog radnog procesa pre početka posla. U tom delu Srbija ide istim pravcem kao EU, iako je nivo primene neujednačen.

Gde je razlika najveća?

Najveća razlika između Srbije i zapadne Evrope vidi se u primeni pravila na terenu. U razvijenim sistemima bezbednost je deo svakog nivoa organizacije: od projektovanja pogona, nabavke mašina i izbora opreme do obuke, nadzora i izveštavanja. U Srbiji isti elementi postoje u propisima, ali se kvalitet razlikuje od firme do firme.

Druga razlika je u kulturi prijavljivanja. U zapadnoj Evropi se incidenti, opasne situacije i skoro-povrede koriste za prevenciju. U Srbiji se takve situacije ređe prijavljuju, posebno kod manjih poslodavaca, jer zaposleni strahuju od posledica ili smatraju da prijava neće promeniti uslove rada.

Treća razlika je u ekonomskom pritisku. Kada tržište, investitori, osiguranje i inspekcija istovremeno zahtevaju visok nivo zaštite, poslodavac ima manje prostora za improvizaciju. U Srbiji taj pritisak postoji u većim sistemima, dok je kod dela malih i srednjih firmi slabiji.

Šta poslodavci u Srbiji mogu da preuzmu iz zapadnoevropskog modela

Prvi korak je da se akt o proceni rizika koristi kao operativni dokument. On treba da utiče na opremu, obuku, raspored posla, održavanje, nadzor i nabavku. Drugi korak je da rukovodioci preuzmu jasnu odgovornost za primenu mera, jer zaštita ne može ostati samo posao stručnog lica za bezbednost.

Treći korak je bolja kontrola lične zaštitne opreme. Potrebno je evidentirati zaduženje, proveravati stanje opreme, menjati je na vreme i obučiti zaposlene za pravilnu upotrebu. Četvrti korak je prijavljivanje opasnih situacija pre povrede. Takve prijave poslodavcu daju priliku da ukloni problem bez posledica po zaposlenog.

Peti korak je uključivanje zaposlenih. Radnici najbolje poznaju rizične tačke u radnom procesu. Njihovo iskustvo mora da uđe u procenu rizika, izbor mera i proveru opreme. Zapadnoevropski sistemi upravo na tome grade bolju prevenciju.

Zaključak

Standardi bezbednosti na radu u zapadnoj Evropi i Srbiji više se razlikuju po primeni nego po osnovnoj pravnoj logici. EU i razvijene evropske države imaju dužu tradiciju kontrole, bolju povezanost propisa sa poslovnim procesima i viši nivo odgovornosti poslodavaca. Srbija je novim zakonom napravila važan korak ka istom modelu, ali rezultat zavisi od toga koliko će poslodavci, inspekcija, stručna lica i zaposleni primenjivati pravila u svakodnevnom radu.

Najvažnija promena neće doći samo kroz novi propis. Doći će kroz radna mesta na kojima se rizik procenjuje pre povrede, oprema bira prema stvarnoj opasnosti, rukovodioci proveravaju primenu mera, a zaposleni imaju znanje, pravo i podršku da rade bezbedno.